ГОРАН КИКОВИЋ : ''О  ПОРИЈЕКЛУ  КЉАЈИЋА, БОРБЕ СА КЛИМЕНТИМА  И БОЈУ НА КРЧЕВУ КОД БЕРАНА''

О  ПОРИЈЕКЛУ  КЉАЈИЋА, КЛИМЕНТИМА  И БОЈУ НА КРЧЕВУ КОД БЕРАНА

Кљајићи, као и Пешићи воде своје поријекло из Бјелопавлића, мада се дуго мислило да су поријеклом Морачани, зато што су се преци данашњих лубничких Кљајића доселили у Горња села из Мораче, гдје је и остао један дио Кљајића. Кљајићи су поријеклом од Кадића из Бјелопавлића, а мјесто гдје су живјели прије расељавања је Боан Бјелопавлићки. Пошто су се доселили у Горња села још у вријеме Светог Петра Цетињског, то је јасно да је њихово досљење у Горња села било много прије погибије књаза Данила. Значи да није основана прича, да су бјежећи из Бјелопавлића, побјегли због сродства са Тодором Кадићем, атентатором на књаза Данила. Стару славу, коју су славили у Бјелопавлићима су замијенили светим Николом (19. децембар), хотећи тиме да затуре траг, пошто су из Мораче побјегли, јер су остали дужни крв. Кад су се Кљајићи доселили у Горња села, она су тада била скоро полупуста, а у Лубницама су затекли Обрадовиће, као и Шћекиће у Лубницама и на Залоквици, у Главацама и у Заграду. Њихов највећи дио, огранак Славковића се населио у Курикућама, а Кљајићи су се населили у Бастасима. Изузетно радни, марљиви и предузетни врло брзо су економски ојачали, тако да су неке њихове патријахалне задруге имавале огромне буљуке оваца, чији је број понекад прелазио и преко хиљаду. Предање и легенда кажу, да су знали да своје буљуке оставе преко зиме у планини, без чобана, како би имало и “вуку и хајдуку“, не старајући се о њима, да би врло често у прољеће налазили комплетно остављено стадо, увећено за већ одраслу јагњад, при чему су њихови власници, Кљајићи говорили да их божја промисао чува, због тога што су им и газде часни, честити и праведни, без икаквог гријеха. Са својим великим стадима и бројном фамилијом су издизали у Рупу Пешића, која им је послије њихове братственучке катастрофе, узроковане нападом Климента, одузета и дата Пешићима, од када се и зове Рупа Пешића. Једнородни Славковићи и Кљајићи су били бројна братственичка јачица, у вријеме кад су Горњосељани, мену којима је било и Кљајића и Славковића, кренули у сусрет Каранорневој војсци почетком XIX вијека. Окупљена војна формација из братства је имала преко 100 војника. Нажалост, налет изузетно бројних Климента их је просто десетковао, тако да се никад нијесу биолошки опоравили. Клименти су били житељи турске државе, али су били самовољници, убојице и пљачкаши груписани у фисове, албанске племенске скупине, кренувши да умјесто Турака сакупљају харач, према свом нахонењу, по селима у долини Лима и селима, која су припадала Нахији. У тим својим походима су им се једном приликом одупрли Славковићи убивши им пет ратника, чијих је пет гробова пронанено при ископу темеља за кућу у Курикућама. (Мирко Раичевић “Горња села, насеља и становништво“). Спремили су Клименти освету, покупивши бројну војску састављену од отпадника од турске власти, и кренули у похару Горњих села. Покушали су Славковићи и Кљајићи да им се одупру, али су били малобројни у односу на Клименте, па су их Клименти десетковали, не штедећи ни малу дјецу. Тада је изгинуло седамдесетак до осамдесетак Славковића и Кљајића, при чему се само један мањи дио њих спасио бјежећи према Нахији, населивши се прво у планинском катуну Крчево, па су се потом полако спуштали и насељавали село Загорје, у којем и сада живе бројне продице Кљајића, а у Горњим селима је остала само једна породица, населивши се у Лубницама, на Подкрајницу, која је до тада била потпуно зарасла у шуму, коју су вријредни Кљајићи искрчили и отријебили од огромне количине камења, направивши горњим југоисточним ободом имања велики сувоменни зид, створивши од тог шумовитог предјела изванредну окућницу, њиву и ливаду. Презиме су добили по свом претку, који је имао неку физичку ману, због које су га звали Кљајо, а његове потомке Кљајићи.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 722-724).

ИЗВОР: Ђорђије Максимов Ојданић, (Не)познате Лубнице, објављено 2005. године.

 Клименти су сјевероалбанско племе које је жељело да отме ове просторе и  у другој половини `18. Вијека многе године су  на простору Васојевића и Горњег Полимља протекле у жестоким борбама и прегоњењима између Васојевића и Србљака (Ашана), с једне стране, и Клиимената и других сјеверноалбанских племена која су надирала из својих планина у плодну плавско-гусињску котлину и низ долину Лима, с друге.

 На примјер, Шекуларци су — да би одбранили своје племенске границе и планине — водили сталне борбе оа Климентима око планине Мокре, Глођије и Шекуларске ријеке у сливу Пећке Бистрице. Једна чета Климената напала је шекуларске сточаре на Мокрој, око 1740. године. (Послије сеоба српског становништва из Метохије, Горњег Полимља и сусједних области, Шекуларци су остали готово сами у овом крају). Том приликом је погинуло преко 30 чобана, али је војвода Даша, обавијештен о крвавој драми, успио да проотме  стокку и други плијен и да сасјече готово сву ту чету Климената (60 људи) изнад Велике. Овај догађај је оставио дубоког трага у свијести Шекулараца и уопште народа овога краја. Опјеван је и у народној пјесми.

 Од тада су Клименти опрезније наступали према Шекуларцима. Ипак, борба Шекулараца са Руговцима око планина трајала је и током наредних сто педесет година, готово све до 1912.

И Васојевићи су средином XVIII вијека водили честе борбе са Климентима, који су, прихватајући ислам, уживали подршку турских власти. Око 1751. године Васојевићи, Шекуларци и остали Србљаци су на Крчеву извојевали једну од одлучујућих побједа над Климентима.И према неким изворима од тада се оно тако и зове.  Али при насељавању Васојевића по овој области сукоби са сјеверно- албанским племенима и даље су били неизбјежни. „Васојевићи и Клименти су узајамво вршили нападе- и плијенили једни друге. Борбе и потискивања трајала су све до краја 18. вијека" -каже Р. Вешовић. Тада су, како казује предање, Васојевићи тукли Клименте и на Штавној, Злоречици, Зелетину, затим на Побјенику, дубоко у долини Лима.Од великог су историјског значаја биле те борбе за одбрану Горњег Полимља. Васојевићи су и средином XVIII вијека, као и остали Брђани, наставили отпор Турцима.

 

Извор  Р. Вешовић, Племе Васојевићи, 151—154, 242;

Р. Кастратовић, Шекулар и Шекуларци, 37—38. 213

Према Томашу Катанићу, Клименти су поубијали шекуларске чобане 1730. године (Јунаштво Даше Војводића, 284—286).

Наш познати пјесник Матија Бећковић написао је пјесму  ''Кадићи и Петровићи''

Ви знате ону причу

О Кадићима и Петровићима,

Која се још прича,

А почела је пре онога дана

Кад је Тодор Кадић

Убио књаза Данила Петровића.  

 

Данила званог Војводич српској земљи,

Што је увео арач на вериге,

Голе крше и празне куће, 

И закон —

Да прави може платити за кривога.  

 

Што је упутио посланицу Брђанима:

"И немојте да блејите,

Јер ако вам тамо дођем,

Нећу оставити ни камен на камену." 

 

Што никог није оставио

Да га није потегао за нос,

А ноћу се облачио у прње

И ишао кроз народ

Да види воле ли Господара.  

Што је хтео да се прогласи за Цара

Док је чуо да цареви не просе.  

 

Зека Малог — који је владао очима

У које нико није смио погледати

И веровао да нема те руке

Која би се смела подићи на њега.  

 

Можда је и Тодор сачекао вече

Да би се од тих очију заклонио,

Али га не би по ноћи познао

Да му нису у мраку сјактале

Док му их је оловом загасио. 

 

Суђен на смрт и обешен ван града

 (Док је војска клечала уоколо) ,

Тодор се исповедао идући вешалима

Како му је књаз у кућу послао доушника,

А потом — за реч из љуте главе истрчалу,

Иза плота поставио крвника.  

 

А кад му је из Црне Горе измакао

По туђинству га кроз Турску и Ћесарску

Вребао дугачком пушком Петровића,

Најпосле му и сестру срамотио

И удату је за другог преудаво.  

 

И да му је мило што је очи заклопио

Тек кад је чуо ко га је убио.  

 

Али Петровић се не може заменити Кадићем,

Камоли Данило Први — Тодором,

Па су сви Кадићи стављени на добош,

Зазиђивани у куће и паљени ђутуре,

Да им се утре име и успе вода на ватру,

Да служе за страх и уклин народу.  

 

Са књазом је у црно омастио капу

Вас Црногорац и Брђанин,

Није се певало, ни пуцало, ни гуслало,

Сем кад би смакли некога Кадића.  

 

Тако се деведесет и два пути певало за годину,

Док се Кадића кандило утулило.

Боан Кадића постао је Боан,

Тамо где је била Прентина главица,

Никао је Даниловград.

Давно је било

Да се и заборавило.  

 

И кад је ту скоро, после сто година,

Вршен последњи попис постојбника,

Показа се како се прича завршила:  

 

Међу живима није било ниједног Петровића,

А више од свих било је Кадића.

Као травка упорница, у гроб прогледала,

Ишчивиљила да јој не потру почетак,

Као онај чија се свећа запалила сама,

А кожа са бубња понављала: жив сам!

Искрснуше испод многих презимена, капа и вера,  

 

Да објаве да нису нестали и да су Кадићи,

Јер да то не знају

Залуд би опстали.  

 

Иза сваког бегунца остане трудница,

А широки траг од оних који су затирани,

Истраживани и искорењивани,

Због свога имена и злочина рођења.  

Био је у праву онај који је пострадао

Верујући да му на правди Бога

Не може нико ништа.

Језик и оно што дише у језику

Старају се једино о њему.

Време ради само за ту истину

И још налази понекад понешто

Због чега сунце греје.

 

 

Прилог за Глас Холмије приредио Горан Киковић, проф. историје